Пандемија и каснија изолација истакли су потешкоће у приступу дигиталним технологијама које имају аутистичне особе са нижим когнитивним нивоом. Док су неки корисници могли да имају користи од обуке, неге, подршке и праћења на мрежи у својим домовима, они који су искључени из приступа дигиталним технологијама претрпели су додатну изолацију, прекид везе са својим образовним центрима и центрима за негу и са професионалцима који им пружају негу и подршку (из дневних центара, установа за радно оспособљавање и/или центара за социјални рад).
Ове баријере у приступу дигиталним технологијама имају своје порекло (узроке) у недоступним алатима; недостатаку компетенција, како наставника, тако и корисника са инвалидитетом и њихових породица; лоше прилагођеној методологији и недостатаку технолошких ресурса. Тачније, дигитални алати су дизајнирани за општу популацију, при чему нису узете у обзир потребе аутистичних људи са нижим когнитивним способностима (нивои 1 и 2). Потребни су алати прилагођени из когнитивне перспективе, укључујући материјал за лако читање, пиктограме и графичке ресурсе.
Слична је ситуација у вези са обуком, изградњом капацитета и онлајн методологијама. Друга важна препрека је недостатак вештина за коришћење и управљање дигиталним алатима (за бригу о корисницима, пратњу и обуку) од стране професионалаца који се тиме баве: потребна је прилагођена обука. Особе са аутизмом са нижим когнитивним нивоом морају да побољшају своје дигиталне вештине у циљу коришћења дигиталних ресурса и технологија. Подршка и обука за породице су такође од суштинског значаја. Поред тога, многим аутистичним особама и њиховим породицама недостају технолошки ресурси за самостални приступ дигиталним ресурсима као што су онлајн обука или пружање подршке на даљину.
Пандемија COVID-19 и ситуације затварања и изолације истакле су постојање дигиталног јаза чак и међу самим аутистичним особама. Ова неједнака дистрибуција у приступу и коришћењу информационо-комуникационих технологија резултирала је чињеницом да, док неки корисници могу да добију обуку и подршку у својим домовима путем дигиталних ресурса и информационо-комуникационих технологија, остали корисници, са нижим когнитивним нивоом, нису били у могућности да добију ову подршку због тешкоћа у приступу дигиталним технологијама. Односно, то су људи који су претрпели додатну изолацију због потпуне и апсолутне неповезаности са својим референтним центрима и професионалцима, уз све негативне последице оваквог стања на њихов образовни процес или процес обуке, лични развој, квалитет живота и њих и њихових породица, које су у овако компликованој ситуацији биле донекле недовољно потпомогнуте.